Оазе

У СУСРЕТ 80. ГОДИШЊИЦИ БЕОГРАДСКОГ КУТКА ЗА ЖИВОТИЊЕ И ЉУДЕ КОЈИ ИХ ВОЛЕ
Врт добре наде
Основан на Петровдан 1936, Београдски зоо-врт делио је судбину свог града. Имао је, дакле, узбудљиву историју, каква није за слабиће. Имао је мање директора но што је променио држава и политичких поредака. Имао је своје велике и мале јунаке, необичне дародавце, догађаје који су ушли у књижевност, на филм, у популарну културу. Историја Београда боље памти шимпанзу Самија, керушу Габи, алигатора Мују, слонове Тису и Миту, мечиће книнџе, него неке недорасле председнике влада и министре

Пише: Милош Лазић
Фото: Жељко Синобад

Ко није свратио у Врт добре наде, у Београдски зоолошки врт, џаба је долазио; тај као да и није био у престоници. Заиста, равнодушна статистика опомиње да је то најпосећеније градско одредиште: по броју гостију не могу му се примаћи ни спортски догађаји, нити спектакуларни музички концерти, док престонички музеји и галерије над тим податком могу само да маштају и уздишу. Тако је, ево, већ 79 година, а тако ће бити и догодине, на Петровдан, 12. јула, када ће се, ако бог да, обележити осам деценија постојања ове оазе живота.
Иако многи Београђани верују да у душу познају свој Врт добре наде, да је реч о „одавно ишчитаној књизи”, то није сасвим тачно. Јер, подграђем Београдске тврђаве, уређеним стазама између кавеза провлаче се мистерије, док у буџацима чуче љубоморно чуване тајне. Па, хајде да их разгрнемо, да бар неке од њих коначно изнесемо на светлост дана.

ЉУДИ ШИРОКОГ ВИДИКА

Својевремено је Вукосав Бојовић намеравао да поред улаза у Врт добре наде, крај бронзаног попрсја Владе Илића, председника Београдске општине и оснивача тог „парка живота”, постави две мермерне плоче на којима би се уклесала имена свих племенитих људи који су својим даровима помогли да се Врт изгради, да се напуни, да опстане, и буде овакав какав је данас. Мада, тих мраморних плоча с именима дародаваца требало би да буде много више, понестало би им слободних зидова! Зато би ваљало споменути барем тројицу највећих.
Први међу њима је Влада Илић, градоначелник и индустријалац, који приликом оснивања Зоолошког врта није загњурио руку у градску касу већ у властити џеп. На то опомињу бронзано попрсје и алигатор Муја, који је са 79 година најстарији станар и вршњак ове оазе. С њим је покушао да се надмеће професор Александар Крстић, први директор Врта, који је купио нилског коња Буцу 1937. године и поклонио га београдским малишанима, а поводом рођења сина Мирка.
Други међу тројицом великана Врта је (мада ће звучати невероватно!) Јосип Броз Тито! Иако су протокол и разне безбедносне службе то са доста успеха крили, процурио је податак да је он на своја путовања „Галебом” врло често водио и директоре Београдског и Загребачког зоо-врта, да се брод онамо отискивао као путничка јахта, а оданде враћао као Нојева барка. Први тигрови који су пристигли у Београд из Сри Ланке, са Светлог острва, представљени су овдашњој јавности као поклон Соломона и Сиримаво Бандаранаике дечици Југославије, а заправо су били поклон уваженом госту, лидеру Покрета несврстаних. Први носорози, које је званично даривала влада Зимбабвеа, а незванично поклон председника др Роберта Мугабеа Титу, нису искрцани на Брионима, већ у Савском пристаништу у Београду. Шест камила из Либије, које му је пратио пуковник Моамер ел Гадафи (наш стипендиста), такође су искрцане на Сави. И многе друге животиње стигле су у престоницу Србије благодарећи Брозовом угледу, или његовој дискретној помоћи.
Трећи великан Зоолошког врта је Нићифор Ник Аничић, наш човек с Јадовника, данас изузетно успешан бизнисмен у Јужној Африци, који је београдској деци поклонио све што се бели: беле лавове, беле тигрове, беле меркате, беле кенгуре, беле антилопе... По његовим доброчинствима и месту живљења, Зоолошки врт је у онај весели градски шифарник крочио као – Врт добре наде.
Контроверзан је податак да данас Влада Илић и Ник Аничић имају своје стазе у Врту добре наде, док „плаву таблу” нема једино Јосип Броз.

ПО ЕТИЦИ СУМЊИВИХ ЛОРДОВА

Када је 1953. Винстон Черчил проглашен за Витеза подвезице и стекао право да се представља као лорд, додељено му је подједнако важно признање: постао је лауреат Нобелове награде за књижевност („за умешност у изношењу историјских и библиографских описа, и бриљантно говорничко умеће које је користио у одбрани узвишених људских вредности”, написано је у образложењу). Иначе, награђен је за свој шестотомни мемоарски трилер који је насловио једноставно – Други светски рат.
Требало је да прођу три деценије док неко докон није установио да је он у том свом капиталном делу Југославији посветио – један пасус. И то не било какав пасус, већ читаве три реченице којима је описао шестоаприлско бомбардовање Београда и животиње из разореног Зоолошког врта што су се избезумљено врзмале градом. А људи?
Да се само мало потрудио, дознао би за трагичну судбину Миодрага Савковића, „ратног директора” престоничког Зоо-врта, који је одмах после ослобођења ухапшен и без суђења погубљен због „сарадње са окупатором”, иако јеВрт у том периоду био затворен јер су га с подједнаким жаром, и уз завидну прецизност, бомбардовали и Немци и савезници. Посебно потоњи, када би се бомбардери необављеног пославраћали из Румуније, са нафтних поља око Плоештија, па свој смртоносни товар истоварали где им се прохте, а најчешће на Београд, мада ни остала насељена места по Србији нису била поштеђена оваквих излива савезничке помоћи.
Постоји прича да је несрећни Савковић пао „на бранику Врта”, јер се успротивио одлуци Народоноослободилачког одбора Првог рејона (Дорћол) да се „Калемегданска тераса”, која је све до рата радила као кафетерија Зоо-врта (о чему и данас сведочи зазидан пролаз иза кавеза са великим мачкама који је водио горе), уступи неком тек основаном угоститељском предузећу. После се речено предузеће проширило и на унутрашњи део, онде где су до 1933. године и изградње спомен-костурнице на Новом гробљу били смештени посмртни остаци бранилаца Београда с почетка Великог рата који су ту и изгинули.
Трагична судбина Миодрага Савковића била је сурова опомена, тако да је потоње усељавање канцеларија „Градског зеленила” у простор Зоолошког врта, у део који је професор Крстић пројектовао као стан директора, прошло без икаквог противљења. Ено неких служби „Зеленила” тамо и данас, ни да поцрвене због те узурпације.

ЈУНАЦИ, НЕЗАБОРАВНИ И ЗАБОРАВЉЕНИ

На званичном сајту Београдског зоо-врта побројана су три јунака. То су Сами, Габи и Муја. Сами је био шимпанза, алфа мужјак, који се два пута отискивао у град, у провод, чиме је и нехотице изазвао прве послератне слободарске демонстрације веселих радозналаца.
Габи је била дугодлака немачка овчарка која се храбро упустила у бој са много већом и јачом одбеглом женком јагуара, спасавши и ноћног чувара Врта и ко зна колико пролазника на које би се разгоропађена звер намерила. Габи је зато за живота добила бронзани споменик испред управне зграде, и сасвим заслужену „инвалидску пензију” коју је крцкала до краја.
Муја је амерички алигатор и, како се верује, најстарији живи примерак своје врсте на свету.
Али, заборављени су Тиса и Мита, слонови што су будили поштовање посетилаца свих узраста својом снагом коју су носили с филозофским миром. И зашто нема Соње, мале резус мајмунице, која је увесељавала младост данас средовечних? Или њене имењакиње, орангутанке која није скривала да је до ушију заљубљена у Вука Бојовића? А међед Ниџа? Шта је са она два мечетакоје је ратни вихор одвојио од мајке негде наВелебиту, па су их београдски шерети прозвали „книнџе”?
Међу јунаке Врта добре наде треба сместити и свих осам директора, од Александра Крстића и злосрећног Миодрага Савковића, преко Анте Тадића, Милорада Лазаревића, Милорада Меденице, Радивоја Тричковића и Вукосава Бојовића, па до последњег, Гвоздена Раденковића. Макар због тога што их је, кад се све сабере, било мање неголи држава или режима које је Врт претурио преко главе.

***

Сами
Када је први пут побегао у град, шимпанза Сами посејао је панику, али је већ његов други излет био пропраћен транспарентима са порукама „Не дај се, Сами”, „Уз тебе смо” и „Слобода или смрт”, па збуњени органи реда нису знали како да реагују. Проблем је разрешио легендарни директор Вук Бојовић, који је оба пута успео да га наговори да се врати кући.

***

Несуђено пресељење
Мање је познато и да су 1990. године вођени врло озбиљни преговори да се Брозов зоолошки врт са Бриона за „ситне паре” пресели у Београд, али се тој замисли испречио прекид платног промета између две југословенске републике, као увод у распад заједничке државе. Наши нису хтели да плаћају животиње авансно, „на невиђено”, а суседи нису хтели да их шаљу под таквим условима из истог разлога.